Evo jedne teme koja može poslužiti, a ne postoji kao zasebna, već se uglavnom provlači kroz neke druge teme.

ODGOVORNOST TRGOVCA ZA IZDATU GARANCIJU
Zakon o zaštiti potrošača
član 56


Trgovac nije u obavezi da izda garanciju, ali ako garantuje nešto više od onoga što zakon propisuje u obavezi je da to izda napismeno na zahtev potrošača, a ako takvog zahteva nema, svejedno je odgovoran ukoliko se ne pridržava usmeno izjavljenih ili oglašenih garantnih tvrdnji

"Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 73/2010 - dalje: Zakon) ne obavezuje trgovce da izdaju potrošačima izjavu o saobraznosti i ne obavezuje trgovce da izdaju garantni list uz kupljenu robu. Izdavanje i jednog i drugog ima karakter dobrovoljnosti. Trgovac međutim ne može da izbegne odgovornost u slučaju da roba koju prodaje nije saobrazna po zakonu iako nije izdao potrošaču uz robu štampanu izjavu o saobraznosti. Takođe ne može da izbegne odgovornost za neizvršavanje obaveza po izjavljenoj garanciji ukoliko je istu izjavio. Saobraznost se suštinski razlikuje od garancije. Dok je saobraznost nametnuta trgovcima Zakonom bez obzira na vrstu robe, garanciju pojedini trgovci nameću sami sebi, a zakon sankcioniše samo za nepridržavanje trgovca u vezi datih garantnih izjava.

U praksi se mogu izdavati izjave o saobraznosti, ali one imaju informativni karakter za potrošače i ukazuju im na obaveze koje trgovci imaju prema njima u slučaju nesaobraznosti robe a koje su propisane zakonom i te obaveze trgovac ne može samovoljno ograničavati. Članom 51. Zakona propisano je šta je to roba saobrazna ugovoru, te se u odnosu na to, pretpostavlja da je isporučena roba saobrazna ugovoru:

1) ako odgovara opisu koji je dao trgovac i ako ima svojstva robe koju je trgovac pokazao potrošaču kao uzorak ili model,

2) ako ima svojstva potrebna za naročitu upotrebu za koju je potrošač nabavlja, a koja je bila poznata trgovcu ili mu je morala biti poznata u vreme zaključenja ugovora,

3) ako ima svojstva potrebna za redovnu upotrebu robe iste vrste,

4) ako po kvalitetu i funkcionisanju odgovara onome što je uobičajeno kod robe iste vrste i što potrošač može osnovano da očekuje s obzirom na prirodu robe i javna obećanja o posebnim svojstvima robe data od strane trgovca, proizvođača ili njihovih predstavnika, naročito ako je obećanje učinjeno putem oglasa ili na ambalaži robe.

Čl. 52. do 55. Zakona regulisane su odgovornosti, posledice nesaobraznosti i teret dokazivanja. U vezi s tim, trgovac odgovara za nesaobraznost robe ugovoru:

- koja je postojala u času prelaska rizika na potrošača bez obzira na to da li je za nesaobraznost znao,

- koja se pojavi posle prelaska rizika na potrošača ako potiče od uzroka koji je postojao pre toga.

Trgovac ne odgovara za nesaobraznost ako je u času zaključenja ugovora potrošaču bilo poznato ili mu nije moglo ostati nepoznato da roba nije saobrazna ugovoru ili ako je uzrok nesaobraznosti u materijalu koji je dao potrošač.

Trgovac odgovara za nesaobraznost koju je potrošač mogao lako opaziti ako je izjavio da je roba saobrazna ugovoru.

Trgovac nije vezan javnim obećanjem u pogledu svojstva robe ako:

- nije znao ili nije mogao znati za dato obećanje,

- je pre zaključenja ugovora objavljena ispravka obećanja,

- obećanje nije moglo uticati na odluku potrošača da zaključi ugovor.

Trgovac koji je po ugovoru dužan da potrošaču obezbedi instalaciju ili montažu robe odgovoran je za nesaobraznost isporučene robe nastale zbog nepravilne instalacije ili montaže.

Ako su nepravilna instalacija ili montaža robe posledica nedostatka u uputstvu, trgovac je odgovoran za nesaobraznost koju je instalacijom ili montažom robe izazvao potrošač.

Ako isporučena roba nije saobrazna ugovoru, potrošač ima pravo da zahteva od trgovca da se otkloni nesaobraznost, bez naknade, opravkom ili zamenom, odnosno da zahteva odgovarajuće umanjenje cene ili da raskine ugovor u pogledu te robe. Potrošač na prvom mestu može da bira između zahteva da se nesaobraznost otkloni opravkom ili zamenom. Ako otklanjanje nesaobraznosti nije moguće na prethodno naveden način ili ako predstavlja nesrazmerno opterećenje za trgovca, potrošač može da zahteva umanjenje cene ili da izjavi da raskida ugovor.

Nesrazmerno opterećenje za trgovca, javlja se ako u poređenju sa umanjenjem cene i raskidom ugovora, stvara preterane troškove uzimajući u obzir:

- vrednost robe koju bi imala da je saobrazna ugovoru;

- značaj saobraznosti u konkretnom slučaju;

- da li se saobraznost može otkloniti bez značajnih neugodnosti za potrošača.

Svaka opravka ili zamena se mora izvršiti u primerenom roku i bez značajnih neugodnosti za potrošača, uzimajući u obzir prirodu robe i svrhu zbog koje ju je potrošač nabavio.

Sve troškove koji su neophodni da bi se roba saobrazila ugovoru, a naročito troškovi rada, materijala, preuzimanja i isporuke, snosi trgovac.

Potrošač ima pravo da raskine ugovor ako ne može da ostvari pravo na opravku ili zamenu, odnosno ako trgovac nije izvršio opravku ili zamenu u primerenom roku ili ako trgovac nije izvršio opravku ili zamenu bez značajnih nepogodnosti za potrošača.

Za obaveze trgovca koje nastanu usled nesaobraznosti robe, proizvođač se prema potrošaču nalazi u položaju jemca.

Potrošač ne može da raskine ugovor ako je nesaobraznost robe neznatna.

Potrošač ima pravo da zahteva od trgovca naknadu štete koja potiče od nesaobraznosti u skladu sa opštim pravilima o odgovornosti za štetu.

Trgovac je odgovoran za nesaobraznost robe ugovoru koja se pojavi u roku od dve godine od dana prelaska rizika na potrošača.

Ako nesaobraznost nastane u roku od šest meseci od dana prelaska rizika na potrošača pretpostavlja se da je nesaobraznost postojala u trenutku prelaska rizika, osim ako je to u suprotnosti sa prirodom robe i prirodom određene nesaobraznosti.

Kod prodaje polovne robe, može se ugovoriti kraći rok u kome trgovac odgovara za nesaobraznost, koja ne može biti kraća od jedne godine.

Informisanje potrošača nije više samo u domenu dobre trgovačke prakse, već je i zakonom propisana obaveza. Shodno članu 16. Zakona trgovac je dužan da potrošača obavesti pre zaključenja ugovora o prodaji robe i usluga vrlo detaljno o svim relevantnim činjenicama počev od osnovnih obeležja robe, identitetu trgovca ceni, načinu plaćanja, roku isporuke, troškovima transporta uopšte podršci koju trgovac pruža u postprodajnom periodu, a to znači i eventualnom redovnom servisiranju, načinu rešavanja reklamacija i svakako o eventualnim ugovornim garancijama koje su u vezi sa postavljenim pitanjem.

Izjavom o garanciji, davalac garancije izjavljuje da prihvata na sebe obaveze za pogodnosti koje nudi potrošaču u vezi robe, a koje su dodatne u odnosu na prava po saobraznosti. Potrošač u vezi te iste robe već ima prava, a trgovac obavezu prema odredbama o saobraznosti. Garancija je uvek dodatno pravo za potrošača preko zakonom zagarantovane saobraznosti. Sa druge strane za davaoca garancije je to dodatna obaveza koju nije morao da sebi nametne i zbog toga je on dobrovoljno izjavljuje. Međutim preuzeta obaveza po već izjavljenoj garanciji više nije dobrovoljna nego obavezna po zakonu, pa prema tome davalac garancije bi trebalo da posveti posebnu pažnju tome šta izjavljuje i da li će moći dato obećanje uvek da ispuni, posebno zbog toga što je prema članu 56. Zakona garancija svaka izjava davaoca garancije, pa i oglašavanje u vezi sa tom robom.

Trgovac nema pravo da po osnovu ugovora o prodaji garantuje nešto, ako to nije veće pravo od onog što potrošač ima u skladu sa zakonom što je sankcionisano čl. 57. i 23. tačka 10) Zakona.

U opisanom slučaju kada potrošač reklamira proizvod uvoznik odnosno davalac garancije nudi bezuslovno zamenu i to u roku od tri godine od datuma kupovine. Ovo je opcija koju nudi samo uvoznik odnosno davalac garancije. U slučaju kada se pojavi neispravnost na proizvodu, zakonom propisana saobraznost ne predviđa da se roba mora bezuslovno menjati usled tehničke neispravnosti već je to opcija o kojoj će trgovac odlučiti u postupku reklamacije po odluci obavestiti podnosioca reklamacije u propisanom roku od 15 dana u skladu sa članom 58. Zakona. U duhu dobrih poslovnih običaja i reputacije trgovcu je u interesu da reklamaciju reši u što kraćem roku izlazeći u susret opravdanim reklamacijama potrošača. Pri rešavanju reklamacija uzimaju se u obzir odredbe o saobraznosti proizvoda Zakona. Zakonom propisan rok za odgovornost za nesaobraznost robe je dve godine od dana prelaska rizika na potrošača prema članu 55. Zakona. Članom 58. Zakona, je propisano da reklamaciju rešava trgovac. Trgovac sa svoje strane može da uputi potrošača ukoliko to potrošač želi da se obrati uvozniku odnosno davaocu garancije da dobije ono što je po garanciji. To ne isključuje obavezu trgovca da rešava reklamaciju po osnovu saobraznosti ukoliko potrošač ne želi da koristi garanciju.

S obzirom da je prema članu 56. stav 1. Zakona, garancija svaka izjava ili oglašavanje, a da ima obavezujuću primenu za davaoca garancije, garancija u pomenutom slučaju nije neophodno da bude izdata u pisanom obliku, ali će u slučaju nepridržavanja datih obećanja u usmenoj izjavi ili oglašavanju davalac garantne izjave biti odgovoran kao i kad se ne pridržava preuzetih obaveza po izdatoj odštampanoj garanciji.

Članom 56. stav 3. Zakona je propisano da je davalac garancije dužan da izda garanciju u pisanom obliku doslovno na zahtev potrošača. Na osnovu ove odredbe davalac garancije će svakako na zahtev potrošača morati da potvrdi u štampanom obliku ono što je usmeno izjavio da garantuje. Zbog toga relevantno je sledeće: trgovac nije u obavezi da izda garanciju, ali ako garantuje nešto više od onoga što zakon propisuje u obavezi je da to izda napismeno na zahtev potrošača, a ako takvog zahteva nema, svejedno je odgovoran ukoliko se ne pridržava usmeno izjavljenih ili oglašenih garantnih tvrdnji. Ukoliko naknadno bude tvrdio da ništa usmeno nije ni izjavljivao, teret dokazivanja u slučaju nastanka spora snosi trgovac, a ne potrošač prema članu 16. Zakona a to se ne odnosi samo na obaveštavanja o eventualnim garancijama, već o svim relevantnim informacijama počev od osnovnih obeležja robe, identitetu trgovca, ceni i načinu plaćanja, roku isporuku robe, itd.

Uzimajući u obzir da se nudi veće pravo od onog što potrošač ima u skladu sa Zakonom verovatno bi i za trgovca i za davaoca garancije bilo najpraktičnije da davalac garancije unapred pripremi odštampanu garantnu izjavu i da je trgovac prilikom prodaje uručuje uz robu potrošaču, ali to je odluka koju treba da donese davalac garancije u dogovoru sa trgovcem koji prodaje robu na malo kako bi se izbegle eventualne nedoumice i sporovi sa potrošačima."



(Mišljenje Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, br. 011-00-00221/2012-03 od 13.2.2013. godine)


PROTEK ROKA ZA SAOBRAZNOST ROBE UGOVORU I DODATNE GARANCIJE
Zakon o zaštiti potrošača
član 57


Ukoliko postoji garancija za određenu robu ona ne utiče na prava potrošača, već teče paralelno, pa on u prve dve godine od kupovine, može po svojoj volji da se odluči, da li će da se pozove na saobraznost robe ugovoru, ili će iskoristiti svoja prava utvrđena garantnom izjavom

"Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS" br. 73/2010 - dalje: Zakon) pravi razliku između saobraznosti robe ugovoru, koja iznosi dve godine i dodatne, ugovorne garancije kojom davalac garancije obećava potrošaču dodatne pogodnosti u vezi sa robom ili uslugama koje stavlja u promet.

U skladu sa odredbama čl. 51. do 54. Zakona, trgovac je dužan da isporuči robu koja je saobrazna ugovoru, a saobrazna je ako:

- odgovara opisu koji je dao trgovac i ako ima svojstva robe koju je trgovac pokazao potrošaču kao uzorak ili model,

- ima svojstva potrebna za naročitu upotrebu za koju je potrošač nabavlja, a koja je bila poznata trgovcu ili mu je morala biti poznata u vreme zaključenja ugovora,

- ima potrebna svojstva za redovnu upotrebu robe iste vrste,

- po kvalitetu i funkcionisanju odgovara onome što je uobičajeno kod robe iste vrste i što potrošač može osnovano da očekuje s obzirom na prirodu robe i javna obećanja o posebnim svojstvima robe datim od strane trgovca, proizvođača ili na ambalaži robe.

Trgovac je odgovoran za nesaobraznost robe ugovoru koja se pojavi u roku od dve godine od dana prelaska rizika na potrošača u skladu sa odredbama člana 55. Zakona. U ovom slučaju trgovac odgovara potrošaču po sili zakona i odgovara za robu u celini.

Za razliku od saobraznosti, garancija je dobrovoljni postupak davaoca garancije, koji saglasno odredbama Zakona nije u obavezi za davanjem dodatne garancije, ali ako je već da potrošaču, dužan je da je se pridržava pod uslovima datim u garanciji. Davalac garancije je dužan da na zahtjev potrošača izda garantni list. Ugovorna garancija i garantni list, propisani su odredbama člana 56. Zakona. Garancija u skladu sa zakonom, predviđa da davalac garancije garantuje za robu ili uslugu posebnom izjavom kojom se potrošaču mogu obećati posebne pogodnosti, odnosno prava, ali isključivo više u odnosu na prava koja mu pripadaju u skladu sa zakonom. Shodno tome, trgovac koji prodaje robu potrošačima, nije obavezan da daje garanciju za svoju robu.

U skladu sa članom 57. Zakona, trgovac ne sme da zloupotrebi izraz garancija, u slučaju kada potrošaču ne omogući više prava od prava koje ima u skladu sa ovim zakonom, što znači da se garancijom ne mogu prikazivati kao posebna pogodnost prava koja potrošač ima na osnovu saobraznosti robe.

Odgovornost trgovca za saobraznost robe ugovoru i odgovornost na osnovu izdate garancije, nisu iste kategorije. Prvo je ispunjenost ugovora, shodno predugovornom obaveštavanju, a drugo je dodatno obećanje određenih pogodnosti koje davalac garancije daje potrošaču zbog svoje poslovne politike i običaja. Kako garancija ne isključuje, niti utiče na prava potrošača u vezi sa saobraznošću robe ugovoru, potrošač je zaštićen na osnovu zakonom propisanih prava, u roku od dve godine i ta prava ne mogu biti isključena niti ograničena ugovornom garancijom. Dakle, ukoliko postoji garancija za određenu robu ona ne utiče na prava potrošača, već teče paralelno, pa on u prve dve godine od kupovine, može po svojoj volji da se odluči, da li će da se pozove na saobraznost robe ugovoru, ili će iskoristiti svoja prava utvrđena garantnom izjavom."



(Mišljenje Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, br. 011-00-00260/2012-03 od 11.2.2013. godine)